Pre nešto manje od dva meseca život u mom gradu je stao. Sve što nam se činilo nemogućim postalo je realnost. Beograd, prohladna sredina marta, pokoje procvetalo drvo stidljivo zamiriše, nagoveštavajući dolazak proleća. Još jednog u nizu koji ulice Beograda oboji mirisima i zvucima, pa hodamo lepršavim koracima.
Umesto cvetanja napupelog grada dobili smo tišinu. Nestalo je dečje graje iz parkova, katanci su stavljeni na škole, kejevi su opusteli a mi se u toj zloslutnoj tišini zatvorili i čekali. U čekanju brojali smo policijske časove, dane i nedelje.
Dok smo mi dremali, Beograd se probudio. Tako isti a opet drugačiji. Pozdravlja nas lepši i zeleniji nego ikad, čini mi se.
Dala sam sebi nekoliko sati da na miru uživam u mom Beogradu. Da besciljno lutam njegovim ulicama, posmatram fasade, cvetne terase i slušam zvuke muzike koja dopire kroz otvorene prozore. Zalazila sam u ulice u koje nisam nikada pre, osećala se kao turista u sopstvenom gradu (ono istina, trenutno samo ovde mogu da budem turista, ali ‘ajde 🙂). Hodala dokle me noge nose i pogled vodi.
Nedostajao mi je. Verujem da smo i mi njemu. Beograd nisu samo Kalemegdan, Knez Mihailova, Terazije, Košutnjak, Dorćol… Beograd su i njegovi ljudi. Otvorenog srca, nasmejani, užurbani, predusretljivi. Srećem ih takve na svakom koraku, bojažljivo šetaju, udišući svež prolećni vazduh. Vazduh koji nikad opojnije nije mirisao na slobodu. Znam da kao i ja, osecaju zahvalnost za sve što nam je dato a do skoro to isto uzimasmo zdravo za gotovo. Nestalo je one prepoznatljive užurbanosti ovoga grada. Usporili smo na trenutak, do nove prilike.
Šetajući dobro utabanim stazama, ali i nepoznatim ulicama Beograda, dobila sam inspiraciju za ovaj tekst. Kao odu divnom gradu u kome živimo.
Da li su i vama nedostajale aprilske šetnje Knez Mihailovom, Njegoševom, drvoredi dorćolskih ulica, klupice u parku na Studentskom trgu i šarenilo Kalenić pijace?